Stojina pesma “Bela ciganka” u ovom trenutku, na samo jednom od nekoliko kanala na YouTube-u na kojima je objavljena ima 12. 344, 316 pregleda. Kako? Zašto?
Fascinacija Romima u domaćoj folk muzici nimalo nije čudna; o njima, njihovoj vreloj krvi, umeću sviranja, pevanja i dovođenja atmosfere do vrhunskog derta pevali su gotovo svi pevači od Tome Zdravkovića i Silvane Armenulić preko Šabana Šaulića i Ljube Aličića pa sve do Mileta Kitića. Cigani u pesmama se slave kao najlepši muškarci i žene, “doktori” za ljubavne boli i jade koji svojim talentima, koji su im zapisani u genetskom kodu, leče razočarane i nesrećno zaljubljene ljude bele kože.
Da u svom diskografskom opusu ima pesmu inspirisanu upravo pripadnicima ovog naroda sa nomadskim i strasnim odnosom prema životu nije odolela ni Stojanka Novaković Stoja. Ipak, oko ove pesme u poslednje vreme diglo se mnogo prašine i kontroverzi, a najvećem broju ljudi nije jasno kako i zašto je ova pesma postala hit. S obzirom da je “Bela ciganka” vodeća numera sa Stojinog poslednjeg studijskog albuma koji je izašao 2013. godine podržan od strane “BN” produkcije, slobodno možemo da konstatujemo da je posle dve godine ovo povampiren hit kome je trebalo dosta vremena da nađe put do slušalaca. O pesmi koja preti da postane fenomen nisam mnogo razmišljao, kao da je to jedina pesma koja ima glup tekst sa namerno smišljenom, besmislenom “kovanicom” da skrene pažnju na sebe. Ipak, ovaj blog je posledica čak tri situacije u kojima sam dobijao inpute da sa ovom pesmom “nešto ozbiljno nije u redu“.
Prvi put, bilo je to 1. januara 2015. godine kada sam od jako dobrog prijatelja dobio poruku sledeće sadržine: Čoliću mi smo u centru Zagreba u nekom klubu i šesti put puštaju “Belu ciganku” od Stoje, svi sem nas su u delirijumu! Kada je u pitanju Hrvatska i ono što se tamo sluša meni je sve jasno kao dan. Njima jednostavno fali ono što mi imamo, a to su narodnjaci! E sad, to što se oni “lože” na sav škart, kič i treš koji ne prolazi ni kod nas nije ništa drugo nego stvar ukusa. Tako sam mom prijatelju u poruci koju sam mu napisao pokušao da pomognem da izdrži izlazak u purgerskom klubu. Parafrazirao sam i onu Krležinu da ne naseda na priče o srpskoj hrabrosti i hrvatskoj gospoštini.
Nakon toga u neformalnom razgovoru na jednom rođendanu “požalila” mi se i buduća zaova Ivane Selakov uz reči: Ivana na nastupu obavezno peva “Belu ciganku” . Ni ovo me nije začudilo. Stvar je još prostija. Ukoliko ste poznati kao odličan klupski pevač tj. estradni tezgaroš, radnik rudar- udarnik a u deficitu ste sa sopstvenim hitovima i niste u mogućnosti da ceo nastup repertoarski sastavite od samo svojih numera prinuđeni ste da već nedge oko dva sata posle ponoći počnete da pevate i tuđe. Da bi gazda bio zadovoljan i opet vas pozvao masu valja popeti na stolove, a najlakše se penju kada im date ono što u tom trenutku u dva sata posle ponoći sa dva promila “pogonskog goriva” u venama požele. Ivana Selakov dobro zna da su to jednostavne, brze melodije sa još jednostavnijim tekstovima. I što bi ona tu išta menjala, masa je na stolovima, oni malo slabiji pod njima, konobari prodaju i vodu što bi rekao Džej, gazda zadovoljan a ona ima keš za neka sledeća egzotična putovanja na koja inače troši sav zarađeni novac. Pametno.
Ozbiljnije sam počeo da razmišljam o ovom treš hitu kada je u redakciju jedno jutro došla moja koleginica koja je zaprepašćeno prokomentarisala: Aman ljudi, šta je to sa ovom Stojinom pesmom “Bela ciganka”…pa to i mala deca slušaju! Ozbiljnim tonom je dodala: Ti moraš da napišeš blog o tome. Pa to je fenomen!
Otišao sam na YouTube i prvi put sa mirom i pažnjom poslušao numeru “Bela ciganka“, takođe sam bio zatečen činjenicom da pesma ima skoro trinaest miliona pregleda. Najviše sam se razočarao kada sam istod pesme video potpis autora. Ovu pesmu je napisao provereni hit mejker, čovek koji je do sada uvek vodio računa ispod kakve pesme će se potpisati. Bez obzira što je tokom karijere napisao i nekoliko štos pesama kao što je “Ćiki, ćiki” baš za Stoju, zatim pesmu u kojoj je iz fazona iskoristio šatrovačku reč “Đido” koju je otpevala izvesna Ljija Bela za koju verovatno znamo samo uža rodbina i ja, a zaboravio je i Saša Popović iako je bila član “Grand” produkcije. Iz njegovog pera izašla je i “sociološko- folk” studija “Trebaju mi pare” o savremenoj, frustriranoj kafanskoj pevačici koju je otpevala Nataša Đorđević. Sve mi je to, kada je on u pitanju bilo simpatično i mogao sam da svarim, ali ovo?! Pošto stih jedne njegove pesme kaže “ne brukaj se care” ja pitam Stevicu Simeunovića šta mu se desilo pa je seo napisao i još se potpisao ispod pesme “Bela ciganka“? Zar posle svih onih velikih hitova, inspirisanih tradicionalnom muzikom bez upliva u kič i šund ovako nešto? Pa šta da kažu svi “veseljaci” i “bekrije” koji su džepove u kafanama praznili baš uz njegove pesme?
Ja mogu da kažem sledeće. Pesmu “Bela ciganka” svrstao bih u latentno “sponzorsko- ljubavno- familijarno- geografski” žanr. Vrhunski tekstualni kič sa apsolutno treš porukom. Bez obzira što je od Stoje, od koje smo se navikli na sve i svašta počev od vizuelnog preko diskografskog momenta, stvarno je mnogo, i previše! Sada mi lakše pada i njeno “revolucionarno” kupanje u paprikama, na koje bi Nada Topčagić sigurno imala neki komentar, nego slušanje ove pesme. Na najniži mogući način dodvorava se “ciganskim potrebama” tekstom koji je i više nego prost. Bog i majka koja bi trebalo da je voli iako je opajdara i aspida ne zaslužuju komentarisanje. Zna se da Romi vole bele žene, ali nisam sklon verovanju da baš svi žele da budu bele puti. Romkinja u krevetu belom muškarcu donosi sedam godina ljubavne sreće, ali gotovo sam siguran da “bela ciganka” tu nema šta da pokaže. Spominjanje Pariza, Beča i Rima upućuje samo na to da je ovo prikrivena namenska pesma namenjena gastarbajterima kojih najviše ima u Francuskoj, Austriji i Italiji. Tamo se zgrću pare, od nečega mora da se živi a kako do njih ako im ne serviraš ono što oni “kao žele”? Teheranski ritam i atmosfera pesme sa pratećim muškim vokalima koji zavijaju samo dodatno opterećuju već dovoljno besmislen i izuzetno smešan tekst. U posebnom problemu sam kada pokušam da vizualizujem tekst pesme. “Plavu ciganku” Mileta Kitića nekako i mogu da zamislim, ali ovu “belu” Stojinu ni u sto života.
Mnogo obrazovaniji i inteligentniji od mene učili su me da postoji i estetika ružnog. Možda je upravo u tome caka, pesma je toliko ružna da se mnogima baš zbog toga i dopala. Ipak, više volim da verujem da je broj pregleda ova pesma sakupila zahvaljujući sprdnji i neverici ljudi koji su je slušali. Bez obzira na viralnost ove pesme tako mi je jednostavno lakše.
P.S. Pesmu vam neću staviti u blog post samo da joj ne bismo podizali broj pregleda čak ni iz sprdnje.
Izvor fotografija: kurir.rs, YouTube.com
Milivoje Mili Čolić